Uoči samita UN-a o prehrambenim sistemima, prva analiza ove vrste koju je uradio WWF otkriva da jedna trećina globalne proizvodnje hrane zavisi od ugroženih svetskih reka, narušavajući sigurnost hrane i našu sposobnost da održivo nahranimo 10 milijardi ljudi do 2050. godine.

Analiza „Rivers of Food“ opisuje načine na koje reke podržavaju četiri ključne komponente globalne proizvodnje hrane - navodnjavanje, slatkovodno ribarstvo, delte i poljoprivredu u poplavnim područjima, i kako su ovi kritični delovi prehrambenog sistema u sve većoj opasnosti zbog svakodnevne degradacije svetskih reka. Ovo je prva holistička analiza takve vrste koja objašnjava ključnu ulogu koje reke imaju u ishrani čovečanstva.

„Reke su od centralnog značaja za prehranu svetskog stanovništva sada i u budućnosti, a opet, njihova zaštita i revitalizacija nisu ni na periferiji debata o globalnim prehrambenim sistemima“, rekao je Stjuart Or, voditelj programa slatkovodnih voda WWF-a.

„Reke su nas prehranjivale od početka civilizacije, pa tako i danas, pomažući da se nahrane milijarde ljudi - od autohtonih zajednica do mega-gradova. Nažalost rečni sistemi su pod sve većim pritiscima i ako ne preduzmemo hitne korake za njihovo bolje upravljanje, nećemo moći održivo da nahranimo sve ljude na Zemlji“, dodao je Džef Operman, vodeći naučnik programa slatkovodnih voda WWF-a i koautor ove studije.

Analiza pokazuje da proizvodnja hrane zavisi od reka daleko više nego što se ranije mislilo:

„Reke su arterije planete, koje pružaju vodu, sedimente i hranljive materije koje čine jednu trećinu svetske proizvodnje hrane, ali ironično je da su naše neodržive poljoprivredne prakse jedna od najvećih pretnji rekama, ali i celokupnoj proizvodnji hrane koja od njih zavisi”, rekao je Žoao Kampari, voditelj programa za hranu WWF-a.

Zanemarene i potcenjene, reke su pod sve većim pritiscima širom sveta zbog prekomerne upotrebe vode, prekomernog ribolova, izgradnje brana zarad hidroenergije, zagađenja i klimatskih promena. Samo poljoprivreda koristi preko 70% pitke vode, dok je ona ujedno i najveći zagađivač reka i slatkovodnih ekosistema te pruža veliki doprinos emisiji gasova staklene bašte, krčenju šuma i gubitku biodiverziteta.

Već polovina svetskog stanovništva živi u područjima koja su ugrožena gubitkom vode, a 75% svetskih navodnjavanih useva uzgaja se u područjima sa velikim opterećenjem. Reke slobodnog toka su od kritičnog značaja za stabilnost rečnih delta i opstanak slatkovodnog ribolova, te je alarmantni podatak da samo jedna trećina dugih reka i dalje slobodno teče, a većini njih sada prete i planirani projekti izgradnje hidroelektrana.

Najjasniji dokaz štete koju smo naneli, i još uvek nanosimo našim rekama jeste kolaps slatkovodnog biodiverziteta - u proteklih 50 godina brojnost populacija slatkovodnih vrsta smanjila se za 84%, što je daleko više nego u kopnenim ili morskim ekosistemima.

„Ukoliko u našim rekama slatkovodne vrste ne mogu da se održe, onda reke ne mogu ni da održe ljude. Vlade moraju da pristanu na ambicioznije ciljeve u sklopu novog globalnog okvira za prirodu, inače ćemo mi platiti cenu“, dodao je Or.

Svet se budi zbog hitne potrebe za zdravijim, održivijim i pravednijim sistemima hrane, budući da su naše trenutne prakse proizvodnje i potrošnje glavni pokretači klimatskih promena, gubitka prirode ali i prisustva sve veće gladi. Neophodno je da ojačamo otpornost naših rečnih sistema transformacijom sistema hrane, obezbeđivanjem održivog ribarstva i akvakulture, održavanjem reka slobodnim i usvajanjem zdrave i održive ishrane - između ostalih mera za zaštitu i revitalizaciju reka.